00605

Bečki krug – Apologija morbidnog ili delotvorna kritika stvarnosti

Grupa mladih austrijskih umetnika, tokom pedesetih godina dvadesetog veka, objedinjujući progresivni užas sa humanizacijiom sveta koji ponire u nečovečnu individualnost, pokušava da postavi jednu od najeksplicitnijih umetničkih kritika države i društva ikada. Koncept koji radikalno ruši sve estetičke dogme konstituiše kritiku države i stvarnosti kroz kritiku jezika, antiliteraturu, antiumetničko, antimonetarno i antiautoritarno, prevazilazeći granicu žanra, života i umetnosti, ostao je u senci ograničene literarne recepcije, čekajući pogodan trenutak za potvrdu kao legitimno sredstvo savremenog bunta. Početkom pedesetih godina dvadesetog veka u Beču počinje da stvara grupa mladih umetnika, združena zajedničkim osećanjem negacije stvarnosti. H. C. Artmann se javlja kao pesnik, Gerhard Rühm kao kompozitor, njima se ubrzo priključuju arhitekta Konrad Bayer, a posredstvom njega i džez muzičar Osvald Wiener. Posle dva literarna kabarea 1958/59, članovi se razdvajaju: Wiener spaljuje sve svoje radove, Artmann napušta Austriju, Bayer vrši samoubistvo a Rühm beži u Nemačku. Relativno kratak period delovanje grupe uslovljen je najpre ekonomskim i ideološkim razlozima zbog kojih je njihov rad okarakterisan kao subverzivan, uprkos rastućoj nacionalnoj hegemoniji koja je uključivala dostignuća ovih umetnika. U svakom slučaju, postanak Bečke grupe je do danas ostao možda najodlučniji momenat austrijske umetnosti posle 1945. godine. Književni rad Grupe je relativno lako pratiti danas, što nije slučaj sa vizuelnim umetnostima i scenskim akcijama, čak i u Austriji, pola veka posle njih. Literarni rad u svom polazu se oslanja na iskustva avangardnih pravaca (prvenstveno dade i nadrealizma) u rušenju tradicionalne norme stiha. Artmann zagovara poeziju koja preliva, Rühm je zaokupljen dizajnom zvuka i reči, sve u cilju promocije jednog metodološkog invencionizma koji dozvoljava svakome da bude pesnik. Oni smatraju jezik univerzalnim modelom za konstrukciju stvarnosti, koji se širi na druge medije, likovne umetnosti, skulpturu, fotografiju i film, istovremeno inicirajući nove izraze: hepening, scensku akciju, konceptualnu umetnost. Takvu koncepciju primenjuju na sva semiotička polja; vizuelno pokušavaju da iskoriste kao najnapregnutiji signal recepcije. Po priznanju samog Rühma, Grupa se fokusirala na dostignuća konstruktivizma više nego nadrealizma, koji bi po jeziku više odgovarao potrebama montaže, kabarea ili scenskog akta. Rado spajaju crni romantizam začinjen austrijskom gotskom pričom i odlučno odbijaju ono što se pomodno najavljuje kao postnadrealizam i sve što mit unosi u nacional-socijalizam.
U osnovama novog teatra izražavaju koncepciju u kojoj jezik ima izrazito rehumanizacijsku ulogu. Pošto se izražava putem dva medija, akustičkim simbolom (glas) i vizuelnim simbolom (tekst), međusobno različita, i svaki govornik (deklamator) je jedinstven (bojom glasa, tonom, ekspresijom). Veze postoje između govora i muzike, govorne buke i mehaničke buke. Ovom idejom Krug se približava ideji Eisensteina koji tvrdi da akustički elemenat prati vizuelni po dinamičkoj krivoj percepcije gledaoca. Svako sredstvo izražavanja je podjednako legitimno ako mu je cilj ljudski odnos, u smislu da je svaki odnos uspostavio čovek. Oni uključuju odnose koje ljudi uočavaju između predmeta (formalni i kategorički), odnose između ljudi i objekata (korist, uzrok, kontemplacija, reakcija) i odnose između ljudi međusobno i njihove okoline. Takvom postavkom se izbegava svaka dehumanizacija teatra, jer ljudi ne mogu da deluju nego kao ljudi. Montaže Pape i sodomizovanog fetusa, holivudskih ikona i grozota Aušvica, fašističkih pošasnika i preplanulih surfera kalifornijski bleštavog osmeha, imaju za cilj da posredstvom geštalta katarzuju konzumenta. 

Prelazeći granicu ukusa u tradicionalnom smislu, rad Bečke grupe je prvenstveno angažovan da alarmira svest, a ne čula. Svaki izraz koji pokreće oni smatraju poetskim aktom, poezijom slobodnom od svake težnje za prepoznavanjem, nagradom ili kritikom. To je takva vrsta poetskog posla koja odbija da bude iskazana značenjem bilo kog drugog medijuma, a u njima se sadrži. Ideja sama, i ako nije vidljiva umetnost je isto toliko koliko i završen proizvod. U konceptualnoj umetnosti ideja (koncept) je najvažniji aspekt rada, ideja postaje mašina koja pravi umetnost. Bečka grupa spada u pionire konceptualne umetnosti. Rühmov rad Jetzt (sada) je pravi primer ideje konceptualizma, kada ga razumemo kao termin koji definiše sam sebe, vizuelno, i takav pokazuje strukturu prikazane informacije. Nijedan trenutak u vremenu ne može ponoviti samoga sebe, nijedno sada ne može ponoviti sebe, ni po vertikalnoj , ni po horizontalnoj osi, pri čemu je površina slike podeljena u koordinatnom sistemu. Pojam sada je napisan različitim veličinama i tipovima slova, jer svako sada je iskustveno drugačije (kraće, sabijenije, sporije). Oko 1957. Krug otkriva Wittgensteinovu filosofsku istragu koja u njima budi težnju za kontrolisanjem konkretne situacije izrabljivanjem jezika koje dalje vodi ka razvijanju hepeninga i literarnih kabarea. Grupa je svojim delovanjem uticala na neoavangardne pravce 60-ih i 70-ih u Nemačkoj, i bila polazna tačka širokom spektru konceptualnih formi, inicirajući tehnikama rada pokrete druge polovine dvadesetog veka koji preispituju odnos kulture i stvarnosti. Morbidno i nakazno u cilju izazivanja duboke humanosti, intelektualni ekscentrizam ili opominjući krik, Bečka grupa predstavlja indikativnu tačku razvoja evropske kulturne misli. Istovremeno i neutaživu čovekovu želju da izmeni svet u kome živi.

Powered by WebExpress